Blog

Rodila sam se u dvojezičnoj porodici. Nisam to ni primećivala – to je bila moja svakodnevica, moja normalnost. Sve dok nisam upisala fakultet i prvi put čula reč dvojezičnost.
“Pa ja sam dvojezična?”, pomislila sam.
Ja imam dva jezika od rođenja. Imam mamin jezik. Imam tatin jezik.
I odjednom sam shvatila – sve ono što je autor u knjizi opisivao, ja sam već prošla. Sve te izazove, sve te blagodeti.
Dvojezičnost mi je, bez preterivanja, promenila život. Evo me danas u drugoj državi, sa plaćenom stipendijom, zahvaljujući tome što su moji roditelji odlučili da neguju oba jezika.
Sve je to delovalo jednostavno, skoro pa lako — dok nisam i sama počela da radim sa dvojezičnom decom. Tada sam shvatila da nisu sve porodice iste.
Da je nekima lakše, a nekima mnogo teže.
Da postoje strahovi. Sumnje.
Da ima dece koja kasne u govorno-jezičkom razvoju, koja odrastaju uz dva jezika i čiji su roditelji zbunjeni.
Ali tada sam spoznala nešto važno: nisu deca zbunjena – roditelji su.
Dvojezičnost ne zbunjuje.
Dvojezičnost je dar. Ali i izazov.
I tu je, zapravo, počela moja misija – da pomažem dvojezičnoj deci i njihovim roditeljima.
Ali o tome ćemo nekom drugom prilikom.
Danas želim da se bolje upoznamo – da razumete mene, moj put i moju porodicu.

Rodila sam se u dvojezičnoj porodici. Mama se udala mlada, tata takođe. Oboje su došli iz malog sela u grad, puni snova.
Mama se rodila u Salzburgu. Bila je jedno od one dece koje su sedamdesetih roditelji ostavljali kod babe i dede u srpskom selu pored Karaša, dok su oni odlazili “preko” u potrazi za boljim životom.
Tata se rodio u Baricama – malom rumunskom selu, tik uz granicu sa Rumunijom.
I tako je sve počelo.
Kada su se preselili u grad, moji baba i deda, sa samo nekoliko razreda osnovne škole, nisu dobro znali srpski. U kući se pričalo isključivo rumunski, bez obzira na to što su živeli u Srbiji.
Kada se mama udala za tatu i došla da živi s njim, rodila sam se ja – i zajedno sa mnom, i ona je učila rumunski.
Hej! Moja mama je dokaz da se dvojezičnost može steći i u odraslom dobu.
Učila je sa mnom da priča, da piše slova, da čita. Zajedno smo učile jezik koji nas je povezivao.
Zajednica rumuna u našem gradu bila je snažna. Napravili su svoje malo selo u sred Srbije – sa crkvom, kulturno-umetničkim društvom, vrtićem, osnovnom i srednjom školom, pa čak i fakultetom!
Znate onu izreku: potrebno je celo selo da bi se odgajalo jedno dete.
E, ja sam odrasla u tom selu.
Naravno, nije sve bilo idealno.
Bilo je zadirkivanja zbog akcenta, bilo je pogleda, bilo je trenutaka kada sam želela da “zvučim kao svi ostali”.
Ali niko nikada nije pomenuo dvojezičnost – osim moje babe.
Ona je svakog dana govorila mami:
“Ja ne znam kako će ovo dete da progovori i priča normalno kad ti s njom pričaš na drugom jeziku.”

I danas, kad se osvrnem, sve te kockice i dalje slažem.
Ali sada sam blizu. Blizu toga da roditeljima širom sveta pokažem koliko je dvojezičnost bogatstvo.
Dvojezičnost mi je otvorila vrata sveta. Omogućila mi je da studiram u drugoj državi, i sada živim u Nemačkoj – gde radim upravo s dvojezičnom decom.
Kao da je život sam posložio sve tako da pomognem deci da pronađu svoj glas.
Na više jezika.
Dvojezičnost nije samo sposobnost da govoriš dva jezika.
To je sposobnost da razumeš dve kulture, dva pogleda na svet, dve istine koje se prepliću u jednoj osobi.
I to sam ja.
Moja priča. Moj dar. Moja misija.
Dobrodošli na moj blog – mesto gde ćemo zajedno otkrivati svet dvojezičnosti, razbijati mitove i slaviti svaki mali, veliki glas.